Kada slavni postanu nedodirljivi: Opasnosti idealizacije i slepog obožavanja
U poslednje vreme gledala sam nekoliko dokumentaraca o poznatim ličnostima koje su optužene za mnogo toga, između ostalog i za seksualno uznemiravanje ( P. Diddy, R. Kelly i Nick Carter). Iako dokazi i svedočenja ukazuju na ozbiljne obrasce nasilja, jedan deo njihove publike ostaje u potpunom poricanju, fanatično ih braneći i odbijajući da prihvati bilo kakvu kritiku. Ovaj fenomen nije nov, ali jeste duboko zabrinjavajući. Postavlja se pitanje: šta nas tera da slepo branimo slavne, čak i kad su suočeni sa ozbiljnim optužbama? I šta to govori o nama, ali i o njima?
Slavne ličnosti nisu samo umetnici ili zabavljači – oni su simboli, projekcije naših želja, vrednosti i snova. Kroz njih živimo alternativne stvarnosti. Kada ih idealizujemo, stvaramo verziju koja je često potpuno odvojena od realne osobe. Taj “božanski status” često briše granice između realnosti i fantazije.
U psihologiji, parasocijalni odnosi su jednostrani emocionalni odnosi koje ljudi razvijaju sa poznatim ličnostima. Gledajući ih godinama na televiziji, slušajući muziku, prateći intervjue, ljudi stiču utisak da ih poznaju. Studije su pokazale da ljudi mogu razviti duboke emocionalne veze sa slavnim osobama, gotovo kao sa članovima porodice ili prijateljima. Kada te osobe budu optužene za zločine, naš mozak reaguje kao da je optužen neko blizak. Javlja se šok, poricanje, pa čak i agresija prema onima koji „napadaju“ našeg idola.
Postoji psihološki koncept koji se zove kognitivna disonanca, neprijatnost koju osećamo kada se činjenice sukobe sa našim uverenjima. Ako godinama verujemo da je neka osoba inspiracija, simbol ljubavi, slobode ili umetnosti, biće nam teško da prihvatimo da je ta ista osoba nekoga zlostavljala. Umesto da promene stav, mnogi biraju da ignorišu istinu. Jer je lakše verovati u laž koja nam donosi utehu, nego u istinu koja nas uznemiruje.
Umesto da promenimo mišljenje o osobi, mi često pokušavamo da racionalizujemo ili minimizujemo ponašanje:
„Sigurno nije tačno.“
„Žrtva hoće da se proslavi.“
„To je zavera.“
Ovo je mehanizam samoodbrane – čuvamo svoju sliku sveta, čak i po cenu istine.
S druge strane, mnoge slavne ličnosti kroz godine razvijaju osećaj svemoći. Naviknuti da im se klanja, da ih niko ne dovodi u pitanje, da im se sve prašta, neki od njih počinju da veruju da su iznad zakona, morala, etike. Sistemi moći oko njih često ih štite – jer su profitabilni, popularni i povezani. Time se stvara začarani krug: što su moćniji, to su zaštićeniji, i to je teže raskrinkati istinu. Na ovaj način se kod slavnih razvija iluzija grandioznosti odnosno osećaj da su posebni, iznad pravila, zaštićeni. Okruženi timom koji ih štiti, obožavani od mase, u kombinaciji sa slavom i moći, to može dovesti do zloupotrebe položaja što se jasno vidi u pomenutim dokumentarcima.
Halo efekat je kognitivna pristrasnost koja nas tera da pozitivne osobine jedne osobe (npr. talenat, šarm) generalizujemo i na druge oblasti. Ako neko piše lepe pesme, verujemo da je i dobar čovek. Ako je neko harizmatičan, smatramo da je automatski i moralan.
U slučaju slavnih osoba, ovaj efekat deluje snažno. Njihova harizma i umetnost zamagljuju našu sposobnost da sagledamo tamne strane njihovog ponašanja.
Idealizacija nije samo bezazlen čin divljenja, ona može postati oružje za poricanje, zanemarivanje i opravdavanje nasilja. Važno je da naučimo da razdvojimo umetnost od umetnika, da slušamo žrtve, razvijamo kritičko mišljenje i da ne dozvolimo da popularnost postane štit od odgovornosti. Slavne ličnosti nisu bogovi. I niko ne bi smeo da bude iznad istine.